Neki zagovornici iznose tehničke argumente uz 432 herca, tvrdeći da je to frekvencija koja rezonira sa srčanom čakrom, obnavlja naš DNK i poboljšava duhovno i mentalno zdravlje. Postoje i neke tvrdnje da muzika podešena na 432 herca stimuliše desnu hemisferu mozga, koja je odgovorna razvoj mašte, korišćenje osećaja, tumačenje simbola, poimanje apstraktnih pojmova i slično. Navodi se da je muzika štimovana na 432 herca mekša, jasnija i da ju je lakše slušati. Smatra se da će osoba slušanjem muzike na toj frekvenciji lakše ući u stanje meditacije i opustiti se jer je reč o zvuku koji je skladniji i ugodniji za slušanje. Isto tako, muzičku stanicu na 432 Hz nije potrebno slušati toliko glasno kao onu na 440 herca, što je ugodnije uhu, a takav ton je i transparentniji, izraženiji i pruža jasniju muzičku sliku.

No zašto onda koristimo 440 herca? Postoji teorija o tome da se ozloglašeni nacistički ministar propagande Jozef Gebels svojevremeno zalagao za uvođenje standarda od 440 herca kako bi naterao ljude da razmišljaju na određeni način i tako ih pravio svojevrsnim zatvorenicima određenog stanja uma. Uprkos tome, Sjedinjene Države su četrdesetih godina počele da uvode standard od 440 herca, koji je 1953. postao međunarodno prihvaćen.

Ta frekvencija se ipak smatra vrlo neprirodnom, što tvrdi i dr Leonard Horovic, koji je u članku „Kult za kontrolu muzike” i napisao: „Muzička industrija izvodi tu nametnutu frekvenciju koja kod populacije stvara veću agresiju, psiho-socijalnu agitaciju i emocionalni stres, čime se stvaraju predispozicije za razvoj fizičkih bolesti”.

Možda se tajna ipak krije u stimulaciji desne hemisfere mozga, što su, čini se, intuitivno znali i neki drugi veliki kompozitori koji su obilato u svojim delima koristili 432 herca, kao što su Šopen, Bah, Debisi, Mocart i Reger.

Kad se te dve frekvencije ispituju u eksperimentima o uticaju vibracija na materiju, obrazac pokazuje da 432 herca stvara specifične oblike koji ukazuju na usklađenost s prirodnima, dok podešavanje na 440 herca stvara nejasne obrasce koji otkrivaju manjak koherentnosti.

Dok frekvencija od 432 herca u telu stvara sklad, ona od 440 herca može uzrokovati bolesti. Isto tako, sve je više muzičkih i metafizičkih grupa koje se zalažu za uvođenje optimalnog integriteta u muzičku industriju i duhovnost ‒ podešavanjem na 432 herca.

Tako je jedan holandski novinar još 2008. osnovao odbor naziva „Vraćanje na 432 herca”, tvrdeći da je to izvorna frekvencija koju su koristile gotovo sve drevne kulture i koja je otkrivena na raznim starim instrumentima. Taj odbor stoga želi da ljude ponovo upozna sa kvalitetima frekvencije od 432 herca i da uvede novi standard u muziku, iako je malo verovatno da će u tome biti uspešan, ponajviše zbog tehničkih poteškoća. Naime, ne može se svaki instrument štimovati na ovu frekvenciju, a posebno ne oni duvački jer bi to uzrokovalo promenu harmonije celog instrumenta, čime bi se javila potreba za dizajniranjem potpuno nove vrste takvih instrumenata.

Većina istoričara veruje da je muzika nastala kao način oponašanja ptica ili zvukova koje majka koristi da bi uspavala bebu. Danas nema sumnje da muzika menja naše emocije i stanje uma. Podsetimo se da se frekvencija meri u ciklusima po sekundi, tj. koristi se standardna jedinica vremena da bi se utvrdio broj frekvencija. Herc je tako jedan moderan pojam nastao tek 1930. g.

Svi ćemo priznati da muzika utiče na nas iako nismo potpuno sigurni u razlog i način na koji to čini. Moderna istraživanja uglavnom pokazuju moć muzike, ali evolucijski proces i razlog ostaju neobjašnjeni. Mi ćemo zato morati da i dalje uživamo u omiljenim delima slušajući ih uglavnom na 440 herca, dok će muzika i naš mozak i dalje stvarati svoju iskonsku, nama još neshvatljivu vezu.

Preuzeto sa www.rts.rs